Juče, danas i sutra

Gledajući u lica običnih prolaznika, nikada nisam mogla primetiti sreću. Sva ta izborana lica, oči pune straha, usta koja ne žele da kažu ono što misle, uši koje čuju samo ono što žele i nos koji oseća smrad mrtvih ljudskih vrednosti, govore li mi nešto? Poručuju li mi da odustanem? Poručuju mi da se predam. Ono što vidim, zaista me plaši. Ko ih je prinudio da ovako glume? I ja vidim ono što ih muči, ono za šta ne žele da se bore, čak i ja osećam taj smrad, vidim tamu koja je zavladala i osećam ukus suza u ustima. Vikala bih: "Hej, ljudi, trgnite se!" Znam, ne bi me čuli. Pitala bih ih ko im je stavio te maske sreće na lice i zašto ne žele da ih skinu već dopuštaju da im se urežu u kožu. Pitala bih ih da li takav život ima smisla. Možda bi mi rekli da ima, možda vole život u laži, možda tako bolje podnose ono što zapravo jesu. Sami sebe poput kiseline nagrizamo. Nagrizamo svoje mišljenje, svoj stav, pretvaramo se u običnog prolaznika živeći od danas do sutra, čekajući smrt. Da li je to život? Čekanje smrti? Da li živeti znači samo preživljavati? Taj smrad koji osećamo nije toliko daleko, ne stvara ga život, ne stvara ga okolina niti osoba koja nam je okrenula leđa. Nije politika, nije neuzvaćena ljubav i nije stres koji danas svi za sve okrivljuju. Potiče od nas samih. Šta nas je tako zatrovalo? Šta nas je toliko uništilo da nismo iskreni ni prema sebi samima? Mi. Teško je priznati. Teško je pogledati sebe u ogledalo sa tim saznanjem. I skinućemo masku, ali opet je isto lice ispod nje. Opet su tu uši koje ne čuju, oči koje ne vide i nos koji i dalje oseća smrad. Ali, ovoga puta ne smrad ljudskih vrednosti, već smrad raspadnutog leša ličnosti. A taj smrad nas može ubiti. Setih se, već smo mrtvi. Mrtvi živimo.

Mišljenje se može definisati kao mentalni proces, kao psihološka funkcija. Mogu citirati definicije različitih autora, sociologa, psihologa, antropologa... Ali, možda je tako bilo u njihovom vremenu, juče. Danas, stvari su drugačije. Danas, niko i ne može dati svoju definiciju mišljenja jer bi se složila sa definicijom bilo koje druge osobe. Danas svi mislimo isto. Svi smo programirani da mislimo isto. Poput u robota, u sistem, usađene su nam vrednosti, ideali, norme, vera, seksualna opredeljenost. Poput sunđera upijamo. Ne dozvolite da budete determinisani kulturom, verom, politikom današnjice, vrednosnim sistemom. Ne dozvolite da vam neko oduzme vas. Razumem da neko ne sme, ili ne želi da zauzme kritički stav prema bilo čemu. Zašto to ne uradi? Zbog straha. Iz straha od nekonformiranja u određenoj grupi, straha od odbacivanja iz iste, od osuđivanja, straha od gubljenja radnog mesta. Zato, što se misli tiče, mi nemamo budućnost i nemamo sutra. Nemamo osnovnu slobodu, slobodu da koristimo sopstveni mozak. Nemojte se plašiti. Svaka pojedinačna misao je dragocena. To je mali zlatni novčić koji čini blago ovog sveta. Ono što vas čini jedinstvenim, drugačijim od ostalih. Iako možda ne bude lepo iskovan, ako ne bude baš zlatan, vi ga imate, i to je jedino bitno. Ne želim da nemam sa kim sutra da popričam jer će misliti isto što i ja. Ne želim da imamo kolektivnu svest koja nikada ne može biti konstruktivna. Da nije bilo kritika i drugačijih mišljenja, gde bi se našla inspiracija za nove ideje, nove poglede na svet? Kujte taj svoj novčić, makar i satima, godinama, decenijama, samo ga dobro čuvajte. To je danas nešto što se veoma lako i brzo može izgubiti.